Krajem novembra ispred ulaza u zgradu Srpske akademiji nauka i umetnosti (SANU) u Knez Mihailovoj ulici tišma i žurnjava. Ova, makar prema zamisli prilikom osnivanja, visokonaučna ustanova praznuje 175. godinu od utemeljenja – daleke 1886. godine. Smenjuju se važne i nevažne zvanice, koje izmaljaju čas iz crnih limuzina inostranih ambasada, čas iz automobila domaćih vladara, popovi u crnim mantijama koji su užurbani kao da idu na sa’ranu, organizovana mladež, svi hrle u salu na spratu…

Obraćajući se gostima i akademicima („bistama što hodaju”) sadašni predsednik Vladimir S. Kostić je rekao da SANU „hoda, žuri, posrće, trči, pada ili maršira uporedo s narodom i državom, u gotovo dva veka dugom kaleidoskopu istorije koju je Ivo Andrić fatalistički definisao kao prostor življenja ‘između klanja i oranja’, a da toga često ni naši sugrađani, ni ova država nisu svesni”. Kostić je u svojoj besedi naglasio (i podosta preterao!) „da je nasuprot intrigama, upravo većina od preko 1.450 članova Akademije donosila Srbiji potreban duh modernosti, demokratije i slobode, javnog delovanja i povezivanja sa Evropom i svetom…” Potom predsednik SANU, kao da se obraća polaznicima nekog vrtića, kaže da je Akademija „jedna od retkih naučnih i umetničkih ustanova koja u kontinuitetu nudi prosvećene alternative aktuelnoj tabloidiziranoj i primitiviziranoj stvarnosti”. Biće da ih kreira i nameće!

Prve redovne članove birao knez

Ime SANU službeno je uveden zakonom od 1. novembra/studenog 1886., ali to nije stvarni start akademije kod Srba. Formalno osnivanje (Dejan Madaković, SANU – istorijat, ustrojstvo, delatnost – strana 11) Kraljevsko-srpske akademije samo je jedan od prelomnih momenata u razvitku naučnih društava u Srbiji. Spajanjem Srpskog učenog društva i Društva srske slovesnosti nastala je SANU. U vreme Miloša Obrenovića već su bile osnovane neke kulturne ustanove, ali je pokrenuto pitanje osnivanja – jednog učenog društva. Potrebu i ciljeve obrazložio je 1833. godine Dimitrije Tirol, vaspitač mladih Obrenovića koji je i pre toga u Temišvaru pokušao da osnuje Društvo ljubitelja srpske književnosti. „Učeno srpsko društvo” nije osnovano jer je knez (Miloš – p.a.) smatrao (obratite pažnju!) „da mi ovde dovoljno onakvih osoba nemamo koje bi namernije toga društva sa svojim umnim proizvodenijem u dejstvo priveli”. (Znao je najveći švercer svinjama na Balkanu s kim ima posla!)

Knez Mihailo će, na osnovu iznetih predloga (7. XI 1841) uredbom izdati Ustav i Ustrojenije (poslovnik) Društva, kojom je prve redovne članove, na predlog ministarstva prosvete, imenovao knez, a ovi članovi su birali sve ostale. Prvi imenovani redovni članovi bili su Dimitrije Isailović, Stefan Marković, Jovan Stejić, Dimitrije Tirol, Sima Milutinović… Svečana sednica Društva održana je 8. VI 1842, prvi članovi dobili su diplome a tri dana kasnije izabrano je osam redovnik, 21 dopisni član i 11 počasnih. Među dopisnim članovima bili su Vuk St. Karadžić, Ljudevit Gaj, Pavle Josif Šafarik i Jernej Kopitar, među počasnima Petar Petrović II Njegoš, Platon Atanacković, Janko Drašković, Sava Tekelija, Lazar Arsenijević Batalaka, a najmanje je istaknutih stvaralaca i značajnih ličnosti, beleži Medaković (Dejan) bilo među novoizabranim redovnim članovima, onima koje je birao knez… U to vreme mnogi članovi su upućivani u Svetu Goru i Veneciju da beleže i opisuju izvore, a u drugim centrima (Dubrvnik, Pariz i Budimpešta) „domaći ljudi su podsticani da otkrivaju i saopštavaju izvore za srsku istoriju”.

Nauka u službi politike i velikosrpskih pretenzija

Većina srpskih akademika često su nauku zloupotrebljavali zarad pružanja potpore političkim ciljevima srpske države, odnosno njenog vođstva. Jovan Cvijić, predsednik Srpske kraljevske akademije, zalagao se za teritorijalno proširenje Kraljevine Srbije ka jugu, na makedonske i albanske oblasti, čak je (1918) crtao etnografska karta Balkana, kada se zalagao da Srbija „zbog svoje ekonomske samostalnosti mora dobiti pristup na Jadransko more i na jedan deo arbanaske obale”.

U vreme borbe za Makedoniju, Cvijić je brojnim publikacijama i mapama ubeđivao međunarodno javno mnjenje da su makedonski Sloveni „južni Srbi”. Njegova već pomenuta mapa iz 1918. godine trebalo je da utiče na odluke mirovne konferencije u Parizu (1919)i na njoj su Srbi i Makedonci grupisani u jednu kategoriju. Akademik Vaso Čubrilović 1937. godine napisao je memorandum za vladu Milana  Stojadinovića kojom – totalnim etničkim čišćenjem Kosova od Albanaca  – predlaže rešavanje albanskog problema.  Smatrao je da država ne sme da dopusti „da njeno važno strateško zemljište u rukama drži nama neprijateljski i strani elemenat”, kritikovao dotadašnju neefikasnu srpsku kolonizaciju Kosova i kao „efikasnije metode” predlagao progon.

Na širenju albanofobije istaknuto mesto imao je akademik Vladan Đorđević, srpski političar koji je Albance prikazivao kao divljake koji nemaju istoriju, kao evropske crvenokošce koji spavaju na  drveću „za koje su prikačeni repovima”. Nije zaostajao ni akademik Dobrica Ćosić koji će zapisati: „Taj socijalni, politički i moralni talog tribalnog, varvarskog Balkana, uzima za saveznika Ameriku i Evropsku uniju u borbi protiv najdemokratskijeg, najcivilizovanijeg, najprosvećenijeg balkanskog naroda – srpskog naroda”. Od kalemara – taman!

(Ne)slavni Memorandum iz 1986. godine

U jesen 1986. godine u javnost je izronio čuveni Memorandum SANU, dokument – strateški program srpske inteligencije – koji je izazvao pravu buru u ondašnjoj jugoslovenskoj javnosti i kojeg su pratile mnoge kontroverze.  Na tridesetak strana (17.888 reči kao tri teksta Ustava SAD!) naglašavao se težak i neravnopravan položaj srpskog naroda u Jugoslaviji, a posebno na Kosovu, gde se sprovodi „fizički, politički, pravni i kulturni genocid nad srpskim stanovništvom”. Demonstracije Albanaca na Kosovu 1981. godine akademici su nazvali „neofašističkom agresijom”, kritikovan je konfederalizam i (pre)velika ovlašćenja autonomnih pokrajina, omogućena jugoslovenskim ustavom iz 1974. godine. Akademija (koju će Ivan Čolović, pisac i izdavač tada nazvati i Arkandemija) čvrsto je branila stav da srpsko pitanje „neće biti rešeno pre ostvarenja punog nacionalnog i kulturnog jedinstva Srba, bez obzira gde žive”.

Samo dan nakon objavljivanja tadašnji srbijanski predsednik Ivan Stambolić okaraterisao ga je kao „ratni manifest srpskih komesara”. Stambolić je uklonjen sa vlasti najviše zbog protivljenja izrade ovog dokumenta, a nakon njega dolazi Slobodan Milošević koji na Gazimestanu povodom šest vekova od poraza od Turaka na Kosovu obećao – rasplet oružjem.

Bilo je i drukčijih mišljenja. Stevan Dedijer (1911-2004), nuklerani fizičar i socijalni teoretičar, je početkom 2003. godine poslao je otvoreno pismo tadašnjem premijeru Zoranu Đinđiću, u kome je predlagao raspuštanje i potpunu reorganizaciju SANU, „jer se ne bavi razvitkom kreativne moći srpskog naroda u nauci i tehnologiji, već nazadnim idejama nacionalizma, šovinizma, mržnje i gluposti”, posebno kritikujući akademike zbog podržavanja ideje velike Srbije.

Uvijek uz vlast

Iz SANU je u javnost povremeno izlazio i glas razuma, poput onog kada se devedesetih godina prošlog veka kada se iz nje samoispisao američki pesnik srpskog porekla Čarls Simić.  Još jedan Simić (Mirko) kao dopisni član (profesor Medicinskog fakulteta) zajedno sa još 17 akademika, napisao antimemorandum u kome se pobijaju teze o ugroženosti srpskog naroda i istupio iz članstva Akademije. Potom je, kako kaže (2016) u intervjuu RSE, napisao knjigu „Goodbuye SANU“ u kojoj je objasnio zašto napušta društvo srpskih akademika. Memorandum je video „kao intelektualno nedonošče”, ali i veoma opasno. Opasno, veli, zato što nacionalističkim raspamećivanjima Srba idejama ‘Velike Srbije’ i ‘svi Srbi u jednoj državi’, predstavlja tempiranu bombu za razaranje moje domovine Jugoslavije”.

Profesor Simić opovrgava tvrdnju sadašnjeg predsedavajućeg Vladimira S. Kostića da je Memorandum hipoteka koja je nametnuta Akademiji. Takođe i stav da se SANU nikad nije bavila politikom. „Tadašnje rukovodstvo sa Dušanom Kanazirom, kao predsednikom, i Antonijem Isakovićem, kao potpredsednikom, i te kako je sarađivalo sa Miloševićevom partijom i podržavalo ga. To jeste bilo mešanje u politiku. Akademija je ustanove koja treba da opamećuje srpski narod, a ne da ga gura u nacionalizam. Grupa ljudi u Akademiji, koja je vodila glavnu reč, kroz Memorandum, počela je raspamećivanje koje je dovelo do prljavog i suludog rata. Zato smatram da Memorandum nikako nije „svetla tačka” srpske istorije, već više „crna mrlja”, koja će se teško izbrisati”.

Istina, sadašnji prvi čovek SANU rekao je još tokom prve godine vođenja Akademije (2015) „da je u ovom trenutku jedina politička mudrost kako sa elementima dostojanstva napustiti Kosovo, jer ono ni de fakto ni de jure više nije u rukama Srbije, i da to neko mora da kaže narodu”. O njemu i Akademiji profesor FDU, dramski pisac nenad Prokić kaže: „Mogu samo da kažem da je to možda akademija, možda je i naučna, možda je i umetnička, ali srpska nije – jer Srbiju gura u propast već decenijama tako što optira za one najgore, ili tako što ćuti, ili tako što jasno ne izgovara stav. Njen poslednji predsednik spada u ovu poslednju grupu: nesto kaže, a onda sve razvodni. Žao mi je, nije dovoljno”.

Sumnjiv ugled u narodu

Sadašnji predsednik SANU Kostić kaže da je za 175 godina čast da budu akademici pripadala i pripada „za preko 1450 članova” (zanimljivo da se ne zna tačan broj!?), a da trenutno broji 244 člana. Redovnih je 99, dopisnih 35, članova van radnog sastava 15 i inostranih – devedesetpet.

Od prvog predsednika (Josifa Pančića) na toj poziciji su se smenjivali Čedomilj Mijatović, Dimitrije Nešić, Milan Đ. Milićević, Jovan Ristić, Sima Lozanić, Jovan Mišković, Stojan Novaković, Jovan Žujović, Jovan Cvijić, Slobodan Jovanović, Bogdan Gavrilović, Aleksandar Belić, Ilija Đuričić, Velibor Gligorić, Pavle Savić, Dušan Kanazir, Aleksandar Despić, Dejan Medaković, Nikola Hajdin i trenutno predsedavajući Kostić. Izuzimaji dvojicu poslednjih koji su živi, čak devet bivših predsednika SANU nema ulicu u Beogradu – Pančić, Mijatović, Milićević, Mišković, Gavrilović, Savić, Kanazir, Despić i Medaković. Ali major Milan Tepić, koji se razneo eksplozivom kako bi uništio naoružanje i sprečio da padne u ruke hrvatskom Zboru narodne garde u okolini Bjelovara, ima i ulicu i spomenik.  

Krajem devedesetih beogradskom čaršijom kružila je pošalica prema kojoj je navodno Matija Bećković zadirkivao Kostu Čavoškog da nikad neće postati član SANU, „jer je mali, ćelav i Čavoški”. Da li zahvaljujući zalaganju za odbranu Radovana Karadžića i Ratka Mladića ovaj profesor Pravnog fakulteta odavno je već redovni član odeljenja društvenih nauka. Neke je, poput slikarke MIlice Stevanović (1933), privukla je apanaža. Iako je ova  (mnogi tvrde) trenutno najbolja srpska slikarka govorila da na to nikad ne bi pristala, svom kolegi je iznenađenje (o)pravdala rekavši da je to samo još jedna plata, tako potrebna za hranu njenih pasa.

Nema zbora većinski nacionalističko-šovinistička, militantna i nadasve grešna Akademija imala je a i danas ima i časnih ljudi, predanih nauci i daleko od dnevnog politikanstva. Ali ne mogu da zatomim ono što je o njima rekao moj prijatelj, glasoviti beogradski advokat Nikola Barović, koji je mišljenja da se radi „o naučnicima  zasutim politikantima”.

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uredničku politiku Al Jazeere.

Izvor: Al Jazeera

Izvor

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here